Štono pišu školarci: došao je i taj dan. Da, stigao je dan od koga već skoro šest godina strahujem, dan kada moje dete prvi put treba da pođe sa učiteljicom i decom iz razreda u šumu.
Prvo je dete u ponedeljak došlo iz predškolske ustanove obaveznog tipa (ovo je zemlja u kojoj deca dolaze sama kući iz predškolskog i na suprotno se gleda sa podozrenjem) van sebe od ushićenja i saopštilo kako je učiteljica rekla da oni u sredu kolektivno idu u валд. Naravno da tako uzbuđena nije mogla da se seti odgovarajuće reči na srpskom jer se kod nas uostalom šuma pominje samo u kontekstu priče o Crvenkapi, a priču o Crvenkapi smo izgustirali poodavno.
Za taj trenutak sam se spremala od prve naznake ideje da imam dete u ovoj zemlji, no opet sam ga dočekala nespremna. Da kod Švajcaraca nijedan ekosistem nije po omiljenosti ni prineti šumi saznanje je do koga sam došla svega nekoliko dana po preseljenju. Iskusni balkanski poznavaoci prilika prosvetili su me da Švajcarci u naseljenim mestima prebivaju samo onoliko koliko zaista moraju, a sve ostalo svoje vreme provode najradije u šumi. Da to podrazumeva sve uzraste shvatila sam jednog jesenjeg dana. Polovina oktobra samo što je prevalila, a ja sam rešila da hrabro izađem iz svoje balkanske zone komfora i da izvedem svoje tada jedva jednogodišnje čedo u šetnju iako je lako mogla pasti i kiša. Pošteno natrontano i ušuškano ćebetom u kolicima, podrazumeva se. Kako ovde, u skladu sa bazičnim potrebama stanovništva, svako naseljeno mesto ima u svojoj blizini i šumu (u koju vode svi putevi, naravno), tako je i nas put naneo na obronak našeg lokalnog gaja. Kad tamo, na proplanku kraj reke, spavaju vrtićka deca. Po dvoje leže na jednom vojničkom ćebetu, a drugim se pokrili. Iznad njih vaspitačice raširile neku nadstrešnicu od šatorskog krila, valjda da ne iskisnu udari li kiša. Gumene im čizmice uredno postrojene jedne do drugih, a imenima obeležene flašice za vodu stoje na jednom panju. Taj sam prizor još dugo obnavljala u svesti pokušavajući (bezuspešno) da umanjim njegov užas.
Od ostalih priprema dala sam dete pred polazak u predškolsko iz tri puta vakcinisati „protiv krpelja“ i uzela se usrdno moliti svim višim silama da mu ne zapadne neka od onih divnih učiteljica koje ne odustaju od toga da decu vode u šumu bar jednom nedeljno sa nastavnim ciljem da se kaljaju sve dok im se bilo šta sem očiju vidi od blata.
„Mama, a jesi li ti išla u šumu kad si bila mala?“
Ona mene pita da li sam išla u šumu. Ona MENE pita da li sam išla u šumu! Ja sam IMALA šumu sa godinu dana! Hrastovu! Prepisao mi pokojni deda, za prvi rođendan. I sećam se tačno da su me jednom čak i vodili da se prošetam njome u punoj veleposedničkoj gloriji ne bih li se lično uverila da uključuje i potok. Istini za volju moram priznati da je moj otac u više navrata pokušao da mi u najboljem svetlu prikaže šumu i njene blagodeti, ali to je za ovu priliku irelevantno jer sam dugim razmatranjem došla do zaključka da je moj otac potomak nekog na jug zalutalog švajcarskog plemena, o čemu pak valja posebno pisati.
U utorak je dete donelo kući učiteljičino pismo koje tematizuje predstojeće „jutro u šumi“ i daje roditeljima uputstva kako da se tim povodom ponašaju. Jer kakav je to život bez uputstava kako da se ponašaš? Dakle, poneti: ranac sa užinom (tačnije, sa „udevetkom“, obrokom koji se jede u devet sati, jer na šta bi to ličilo kad ne bismo svi, u celoj zemlji, jeli užinu u isto vreme?) i nešto za piće. Pa onda smajli umesto tačke.
Na ovome mestu valja napomenuti da švajcarska deca, čim im uspe da zaklope prav ugao sa podlogom, dobijaju svoj prvi ranac i cipele tumaraljke i time se smatraju opremljenim za dalji život. Kada prilikom hodanja nauče da drže pravac, upišu ih roditelji u takozvane šumske grupe za igranje, gde se sa grupom dece i vaspitačicama dvaput nedeljno po dva ili tri sata vrzmaju po šumi bez obzira na vramenske prilike jer, kao što znamo, nema lošeg vremena, nego samo lošeg oblačenja. To je sve socijalizacije radi, jer se, naravno, odlazak u šumu sa vršnjacima drastično razlikuje od odlaska u šumu sa roditeljima. U tim grupama vrlo retko će se naći dete stranog porekla, a posebno sa Balkana, na veliko iščuđavanje vaskolikog švajcarskog sveta. Tumačenja se uglavnom okupljaju oko pretpostavke da je rečena populacija imala u svojoj prošlosti bliske kontakte sa šumom i njenim stanovnicima i da je u njoj ostao nesvesno ukorenjen strah da će onoga ko se vrzma po šumi pojesti vuk. U prevodu: da smo razvojno još u fazi Crvenkape.
Naravno da svi mi znamo da se i kod nas ide u šumu. U šumu se ide, na primer, od Đurđevdana do Mitrovdana, ali izvodljivo je i preko cele godine, zavisno od stranog zavojevača kome se u datom istorijskom momentu pruža otpor. U šumu, svoju ili tuđu, već prema mogućnostima, ide se, dalje, po drva i drvenu građu, kao i u lov i krivolov. Potom se u šumu može ići u slučaju da u nju zabasa neko grlo sitnog zuba, koje valja vratiti stadu. U šumu se, u krajnjem slučaju, može ići i sa decom, ali to zahteva svetski rat ili neki oružani sukob manjeg kalibra. U svim ostalom slučajevima, šuma se gleda sa terase nekog udobnog kafića i u nju se bez preke potrebe ne zalazi.
Kao što se iz priloženog vidi, do svoje šeste godine švajcarska deca su već stekla bogato šumsko iskustvo, sa kojim učiteljica računa, a moje dete je, skupa sa mnom, i dalje u fazi Crvenkape. Stoga idemo zato redom. Prvo ranac. Naravno da dete ima ranac, svašta. Ima onaj lepi ljubičasti, što se slaže sa prolećnom jaknom, ima onaj vickasti u vidu ogromne plišane mačke, koji je dobilo od kume i u koji ne staje ništa veće od pakovanja papirnih maramica, ali se zato mačka da gnjaviti prilikom dosadnih vožnji (jer mi se vozimo, i to vozilima sa motorima sa unutrašnjim sagorevanjem, najradije dizel, ne ljumamo okolo peške i ne biciklamo), a ima i onaj crni sa nitnama, kroz koji smo njen otac i ja otelotvorili svoju viziju dobrog ukusa. Dakle, ima dete rančeve kao, da izvinete, aksesoar, kao što je i red. Nema rančeve u koje može smestiti provijant, jer dečji provijant u nas nose balkanske majke u nekoj od bezbroj torbi i torbica koje večito sa sobom vuku, dok se naslednici roje oko njih lagani kao leptirići („Neka, sine, mama će, ima kad, namučićeš se.“). Ova opsežna analiza dovela me je do zaključka da moram detetu kupiti odgovarajući ranac. Kupovina ranca dovela me je pak do otkrića da se na većini odgovarajućih rančeva nalaze ne samo nacrtane šumske životinje, nego i prateći natpisi, kao što je „šumska lisica“. Dakle, čim ti imaš ranac, pošao si u šumu.
Sadržina ranca je izazov za sebe. Da „udevetak“ ne može biti makar šta, nego da se tačno zna šta se u devet sati sme, a šta ne sme jesti, saznali smo još pri upisivanju dece u predškolsko. Moja skromna balkanska procena jeste da prosečno i prosečno aktivno dete jedući samo najpoželjnije namirnice sa spiska može komotno da manjka od gladi do prvog sledećeg obroka. Druga je priča to što moje probirljivo dete te iste namirnice ne želi ni da pogleda, bez obzira na doba dana i noći, a meni samoj se nepodnošljivom čini ideja da svoje krvi krv pošaljem negde na pola dana sa kutijom golih seckanih krastavaca. Zato sam ipak pribegla domaćoj izletničkoj tradiciji i detetu spakovala sendvič. Jeste, sa salamom i sirom, kao što su i naši stari pravili sendviče, u aluminijumskoj foliji, koju možda čak i neću reciklirati.
Pakovanje propisne užine takođe je teren na kome se razdvaja žito od kukolja. Naravno da propisna kutija za užinu i flašica za vodu moraju da budu strogo limeni. Jeste da su malo teži, ali su izdržljiviji pa traju godinama i prenose se sa kolena na koleno. Doseljenici padaju na plastici.
Ostaje još da se protumači pomenuti smeško posle reči „piće“. To znači da će se toga dana, mimo svih pravila, odredbi, protokola i zabrana, za piće smeti poneti nešto što nije čista voda. Dakle, najava popuštanja svih stega i čistog divljanja u divljini.
Međutim, pismo ima i nastavak. Kaže dalje doslovno: „Zbog velike opasnosti od krpelja pošaljite dete u predškolsko u primerenoj odeći i naprskajte ga prethodno kod kuće sprejom protiv krpelja. Kad se vrati kući, pregledajte ga u potrazi za krpeljima. Ujedi krpelja mogu biti opasni, zbog toga mere predostrožnosti uzimamo ozbiljno.“ Istina, ona vakcina koja je meni trebalo da obezbedi unutrašnji mir zapravo je protiv meningitisa i krpelji suštinski ne daju pet para na to što sam ja tri puta proživljavala dramu oko vakcine. Primerena odeća bi u datim uslovima u mojoj interpretaciji bio skafander u kombinaciji sa kacigom sa vizirom, a jedina ozbiljna mera predostožnosti bilo bi ostajanje kod kuće. Ali, ko mene pita?
Sreda. Naprskah dete i poslah u nadi da nisu toliko dosadili učiteljici da ih, u skladu sa germanskom tradicijom oličenom u „Ivici i Marici“, ostavi u šumi. Nadala sam se takođe da se, u skladu sa našom tradicijom oličenom u čitavom nizu književnih dela usmene i pisane književnosti, dete neće od učiteljice odmetnuti u hajduke. Što se životinjskog sveta tiče, nadala sam se da će, ako već nešto mora, a u skladu sa svojom od mene nasleđenom brđanskom genetikom, preko ramena kući doneti svojeručno savladanog medveda, a ne krpelje.
Epilog: Sve opisno bilo je samo zagrevanje. Sledeće nedelje stiglo je novo pismo. Organizuje se opet „jutro u šumi“, ali ovog puta „sa pečenjem“. Ne „pečénjem“, na moju balkansku žalost, nego „pȅčenjem“, na moj balkanski užas. Pečenje podrazumeva nabadanje na na licu mesta prinađenu grančicu jedne od dve vrste švajcarskih kobasica (imaju one bez boje, ukusa i mirisa i one druge; ćevapi otpadaju, ne mogu se nabosti na štapić) i vrćenje dotičnih nad otvorenim plamenom. Potisnuvši nekako sliku svog deteta koje se približava vatri, štreberski sam kupila dve kobasice, i to bio. Jednu sam ispekla detetu za večeru da vidim hoće li ono to uopšte da jede, pa ako neće, da mu pojačam ono što nosi pride, da balkanske majke čedo ne zagladni za pola dana u šumi. Onda je od učiteljice stigla poruka da na kobasicama treba napisati ime deteta da se ne pomešaju. Na to sam ja poslušno trajnim markerom napisala detetovo ime na celofanu u kome je bila preostala kobasica (nota bene: ime je trebalo urezati nožem u kobasicu). Spakovala sam i ovog puta vandredno odobreni slatkiš kao garant neponovljivo dobrog provoda. Učim. Integrišem se. Spremam se za dan kad će otići na školsku ekskurziju noseći vreću za spavanje na leđima, a sa krajnjim ciljem da prespava na nečijem seniku i donese kući buve.
Na ovom mestu imam potrebu da pomenem i na slobodno tumačenje ostavim podatak da se solidno afirmisan muzički sastav koji su osnovali Švajcarci balkanskoga porekla zove „Šu
ma čovjek“.
