Još jedna javna ličnost koja, na ovaj ili onaj način, živi od svog izgleda, pojavila se, drage dame (i vi, petorico gospode koji ste slučajno kliknuli na ovu vest), na nekom medijski dobro pokrivenom dešavanju samo tri meseca nakon porođaja i NEĆETE VEROVATI KAKO IZGLEDA. Fotografije savršeno doterane dotčne dame u sali za porođaje i ušećerene sličice „novopečene mame“ kako bez podočnjaka i imalo sumnje u svoje majčinske kapacitete u besprekornom enterijeru drži anđeoski uspavano novorođenče, a sve u pastelnim tonovima, pogledajte u galeriji ovde.
Naravno da ćete verovati. Verovaćete i bićete duboko nesrećne. Naročito ako ste se pre tri meseca ili inače nekad porodile. A i ako se niste porodile, a ne možete da parirate dotičnoj po medijskom standardu lepote.
Navedeno je samo poslednja karika u niz najraznovrsnijih pritisaka koji se perfidno serviraju ženama od prve sekunde u kojoj im padne na pamet da bi možda mogle imati dete. Tada prvo moraju da se zapitaju da li su ispunile sve predispozicije za veliki preokret. Jesam li postigla sve što sam htela? Jesam li se nauživala, jesam li sebi priuštila dovoljno? Jesam li uspela da produžim pubertet u nedogled?
Kada se preskoči ta ključna stepenica, počinje novi krug preispitvanja jer ne možeš biti jednostavno trudna. Jesam li ja odgovorna majka? Jesam li jela tačno definisane namirnice u tačno definisano vreme i u tačno definisanoj količini? Kontrolisanog organskog porekla sa rodoslovom do sedmog kolena? Jesam li se tuširala, mazala i dezodorisala samo preparatima bez nečega, a sa nečim drugim, o čemu pojma nemam, ali mora bez i sa? Jesam li išla na sve moguće i nemoguće preglede, potrebne i nepotrebne i pila sve preparate koje je iko pomenuo? Je li beba dovoljno napredovala uprkos tome što tri doktora kažu da jeste? Da nije neka greška? Jesam li se pritom ja previše ugojila? Jesam li se tip-top pripremila za porođaj i bebin dolazak kući? Jesam li pohađala sve školice, kurseve, tribine i seminare i iščitala sve knjige, brošure, i članke, kao i portale, forume i riznice korisnih saveta nepoznatog autora i porekla? Jesam li kupila sve što je iko ikada smislio da izvuče nesnađenim roditeljima novac? Pratim li doslovno trudničko vjeruju „samo najbolje za moju bebu“?
Najbrutalniji tretman počinje posle porođaja. Jedem li kako treba? Dojim li? Je li moje mleko dovoljno kvalitetno? Jede li beba dovoljno? Napreduje li prema parametrima? Šta ako moj pedijatar nema pojma? Šta ako ni privatni nema pojma? Kuvam li bebi samo organsko i samo na pari? Je li temperatura vode za kupanje prema priručniku? Slažu li se bebi svako jutro bodi i čarapice? Jesam li ušla u farmerke iz srednje škole? Jesam li svakodnevno doterana? Blista li mi kuća kao sa reklame? Da li me partner i dalje smatra privlačnom? Da li me drugi muškarci smatraju privlačnom? Druge žene? Ja sama? Da li mogu da pronađem modus u kome bih živela i svoj život pre deteta i svoje majčinstvo paralelno? Da li propuštam nešto dok perem govanca i ubljuvke? Da li sam se svela na dete? Da li je prihvatljivo svesti se samo na dete? Da li moji prijatelji bez dece imaju bolji i ispunjeniji život od mene? Da li moji prijatelji sa decom imaju bolji i ispunjeniji život od mene? Da li moj partner ima bolji i ispunjeniji život od mene? Da li imam pravo da želim bolji i ispunjeniji život? Da li mi treba bolji i ispunjeniji život? Da li sam samoživi monstrum ako ponekad poželim bolji i ispunjeniji život? Da li sam primitivna, neemancipovana glupača ako mi ne treba bolji i ispunjeniji život?
Samo dva sata posle porođaja ja sam, skoro sasvim ravnog stomaka, istuširana i kompletno obučena, bebu na rukama iznela iz sale za porođaje i, da je imao ko da me isfenira i našminka, mogla sam već tada da se pojavim na nekom medijski propraćenom događanju. Moguće je, sasvim je moguće, moguće je ponekad i običnim smrtnicama. Ali uopšte nije suština u tome. Suština je u tome što nas navode da se poredimo sa ženama kojima je, možemo reći, posao i smisao života da se pojave u savršenom izdanju nedugo posle porođaja i koje i ne rade ništa drugo sem što se pojavljuju u punome sjaju. Ako ne očajavam što ne umem da uklonim tumor na mozgu kao žena koja je neurohirurug jer razumem zašto je to besmisleno, zašto bi mi teško padalo to što postporođajno izdanje ne može da mi se poredi sa izgledom neke manekenke ili glumice? Zašto bih dozvolila da fizički izgled bude jedina kategorija u kojoj se poredim sa profesionalcima? Bombardovane smo zahtevima i obrascima koji nisu suštinski naši, nego su nam nametnuti sa ciljem da nas učine nesigurnima i da nas, na kraju krajeva, nateraju da trošimo više novca na "sigurna" rešenja. Istina je da mi možemo biti i dobre majke i srećne i ispunjene žene i bez svega toga. I čupave, i u Hirošimi od kuće, i sa detetom sa dve različite čarape. Dok je dete čisto, sito, utopljeno i voljeno, sve je u redu. Sve dok imamo iole zdravog razuma, ne treba nam da budemo fuzija svih dobronamernih saveta i svetih ideala iz knjiga, časopisa i portala. Ne treba ni da nas je briga ako neke druge majke to žele. Imamo prosto pravo da ne učestvujemo u svemu tome i ne iscrpljujemo se. Imamo pravo da se opustimo i neće se zbog toga dogoditi ništa loše. Na kraju krajeva, imamo pravo da uživamo u vremenu sa svojom decom bez straha od osude i prezira. Odgovornost je velika, ali ne mora biti i teret.
Posle dolaska deteta ništa više nije isto, no to ne znači da sam izgubila kontrolu nad svojim životom, nego, naprotiv, da sam postigla svoj cilj. Jer cilj je i bio da bude drugačije. Kao prilikom selidbe – nešto se ne uklapa u novi stan i odbaci se, nešto se zadrži i sa posebnom pažnjom prenosi, nešto završi u nekoj drugoj prostoriji, a nešto se novo dokupi. Pritom novi stan može biti i lepši i udobniji od starog. Jedino što, eto, nije više stari.
Verujem i potpuno mogu da se poistovetim sa gospođom sa početka priče. Znam koliko je stresno vratiti se na posao posle porodiljskog.
