Budući da se ovih dana proširila potresna vest o tome kako je jednoj eminentnoj balkanskoj estradnoj umetnici zabranjen ulazak u Švajcarsku zbog Noći veštica (cela je država, navodno, zajedno sa svojim diplomatskim predstavništvima širom kugle zemaljske toliko predala obeležavanju ovog kontroverznog praznika, da je poštenoj poreskoj obveznici bilo onemogućeno da izvadi validnu radnu vizu), istini za ljubav moram napisati da u Švajcarskoj rečeni praznik nema nikakvu posebnu tradiciju te da se tek u novije vreme grupice maskirane dece i omladine šetaju od vrata do vrata tražeči slatkiše, da se norme vezane za taj novouvedeni običaj tek uspostavljaju (jer se ideja da se nekome ulazi u privatni prostor i to uveče i to zvoneći strahovito kosi sa svim onim što Švajcarska jeste) i da se policija i dalje ulaže ogromne napore da u svesti građana (posebno onih kasnijeg pubertetskog doba i među njima posebno pijanih) napravi vezu između gađanja fasada jajima i kažnjivosti. Prvog novembra su u Švajcarskoj naprosto zadušnice, koje pak nisu proglašene opštim neradnim danom.
Deljanje bundeva u nekoj značajnijoj meri dakle otpada. Umesto bundeva tradicionalno se dubi, delje, secka i ukrašava – repa, osnova narodne ishrane iz doba pre krompira.
Repa se može na rečeni način obrađivati u prvatnoj režiji ili u okviru ustanova koje pohađau deca predškolskog uzrasta. U te svrhe potpuno besplatno (zapamtite kad ste u Švajcarskoj dobili nešto besplatno!) može se nabaviti, između ostalog, u gradskoj biblioteci. Lepo ušetaš u biblioteku, odabereš odgovarajuću repu iz gajbice i nonšalantno odeš. Iako su ciljna publika deljanih repica deca mlađa od sedam godina, za adekvatnu obradu potrebno je učešće odrasle osobe ili nešto starijih i iskusnijih maloletnika. Kao prvo, repi se odseče gornji deo koji će kasnije poslužiti kao poklopac. U repu se zatim spolja usecaju, a potom i rezbare različiti oblici. Za to su od najveće koristi modle kojima će uskoro početi da se vade tradicionalni božićni kolačići, takozvani Guetzli (oni što se, uz časne izuzetke, dele na neukusne i bezukusne, kojima se, kad se dobro skamene, ponajviše raduju švajcarski stomatolozi i koji bude setne uspomene na naše prostonarodne vanilice). Redosled je važan jer tek posle ukrašavanja repu treba pažljivo izdubiti. U te svrhe koriste se obične ili kašike u obliku polulopte, nalik onima kojima se mogu vaditi kugle sladoleda. Potom se na tri mesta probuše i repa i poklopčić, kroz rupice se provuče kanap tako da poklopac ne naleže na repicu, nego je od nje nekoliko centimetara odvojen i na kraju se, u idealnom slučaju, repica vezuje za štapić dužine oko pola metra. U unutrašnjost repice stavi se svećica i sve je spremno.
Spremno za šta? Za povorku, naravno. Čudo jedno koliko ovaj narod voli povorke! Jedino što više voli od običnih povorki jesu povorke predvođene bleh-muzikom, među kojima su apsolutni favorit povorke predvođene bleh-muzikom koja muzicira u ritmu marša. (Pre nekoliko večeri naleteh u Cirihu gradu na pravu pravcatu protestnu povorku, bez bleh-muzike, a sa policijskom kordonom pa me steglo u grlu i zasuziše mi oči u neočekivanom naletu zbunjujućih emocija.) Pravi trenutak da se počne sa marširanjem u povorci je onaj kada osoba nauči da hoda pa se u skladu sa potrebama najmlađih slojeva stanovništva tokom novembra u većini opština organizuje dečja povorka sa lampicama od repe. Kod nas je organizuje opštinsko Društvo za ulepšavanje mesta (jeste, postoji takvo društvo i više od stotinu godina ulepšava ovo mestašce).
Dogovorenog dana (ali ne svuda istog) u večernje sate okupljaju se mlađani šetači sa lampicama i njihovi pratioci. Deca su masovno obučena u fluorescentnu odeću i na sve moguće načine obeležena za lakše raspoznavanje u mraku jer neki red mora da se zna. Tačno u minut bubnjari podmlatka mesnog bleh-orkestra sa svetlećim palicama u rukama u ritmu marša počinju da predvode povorku. Na zakazanoj putanju pogašena su sva ulična svetla, a popaljene baklje (za slučaj da se nekome ugasi svećica, naravno). Učesnici tumaraju po mraku i prate što svetlost, što zvuk predvodnika, da bi na kraju završili u prostranoj bašti jednog mesnog restorana, gde ih čeka ostatak orkestra i šatori sa kuvanim vinom, čajem i, logično, kobasicama. Na osnovu vrlo relevantnog iskustva radoznalog posmatrača švajcarskih pokladnih i ostalih marširajućih povorki, odgovorno tvrdim da svi orkestri sviraju potpuno isti repertoar, u vidu aranžmana nimalo tradicionalnih, ali zato popularnih pesama. Tako smo i ovde čuli „Hey, Jude“, „Proud Mary“, „It’s My Life“ i još tri dok se dečurlija gurala oko muzičara u pokušaju da uhvati ritam isto onako kako se to u nas na svakoj iole tradicionalnijoj svadbi da videti.
I onda celih sat vremena od prvog udarca palicom – kraj. Toliko o razuzdanosti. Ulične svetiljke su se u međuvremenu popalile, baklje misteriozno nestale, a jedna po jedna repica, još uvek svetleći, zamakle u dvorištima i ulazima.
I tako, ja za dete, dete za repu, repa za integraciju, povuci, potegni – promarširasmo.
