Preda mnom u šerpi tri dana star paprikaš. Ima ga. Pristavila sam bila malo više, da se nađe. Seckala sam povrće brižljivo, krčkala ga strpljivo, dragoceni sat svoga života u njega sam nesebično investirala. Nije loš ni ispao. Jela sam ga prvi dan. Jela sam ga drugi dan. Uzela sam malo i danas, eto, da mi savest bude mirna. Dalje nema. Stigli smo do kraja.
A sve je počelo zapravo još pre nekoliko decenija, sa rođenjem gospodina supruga. Moja svekrva mogla bi celovečernju monodramu da izvede o tome koliko taj kao dete ništa nije hteo da jede. Tu bi svakako bila uključena ona dinamična pričica o tome kako ga je, malog i žgoljavog, sa šerpicom jurila po dvorištu. Zatim bi došla interesantna storija sa neobičnim obrtom o tome kako je sa detetom išla u prodavnicu da kupi nešto što će spremati za ručak, a vratila se sa punom kesom slatkiša. Spada tu i čak pomalo nadrealna pripovest o tome kako je prvenca naterala da uzme makar jedan zalogaj ručka pre nego što krenu kod lekara, da bi, nakon čitavog puta do doma zdravlja i čekanja na red, doktor taj isti zalogaj otkrio u njegovim ustima prilikom pregleda grla. Na kraju bi svakako došla oda izvesnoj Zagorki, vaspitačici koja je njeno čedo koliko-toliko dovela u red po pitanju kuvane hrane. Ono je, dakle, danas, u svoje zrelo doba, kadro da pojede ponešto domaće, ali samo sveže skuvano, nikako od juče, podgrejano, no opet prednost daje bilo čemu što se može pojesti van kuće, po mogućnosti nezdravom do krajnjih granica. Mnoge je paprikaše (kojima moj blaženopočivši paprikaš ni prineti nije) i ostale đakonije sahranila moja svekrva, uz reči: „Čekaj, imaćeš i ti dete.“
Najteža je majčina kletva, a krv nije voda.
Rodilo se naše dete. Da nju nahraniti neće biti laka rabota pokazala je još u sali za porođaje, kad su je namestili da pokuša da jede onako kako su to bog otac i/ili majka priroda za novorođenčad predvideli. Levu stranu nije konstatovala uopšte, od desne je mislila da je cucla pa se momentalno uspavala. Golicala sam je i štipala po uputstvima najboljih priručnika o dojenju te stručnog bolničkog osoblja, no nije pomagalo ništa. Posle su u igru ušle razne što ručne što električne pumpe da bi se na kraju, kao kakav deus ex machina, pojavila patronažna sestra i rekla: „Dajte tom detetu adaptirano mleko, vrišti od gladi!“
No i to je bilo lakše reći nego učiniti. Prvi pokušaj završio se prosipanjem sadržaja flašice po bebi uzduž i popreko jer madam nije imala volje da guta toliko koliko je iz cucle izlazilo. Zbog toga smo morali da nabavimo cuclu sa nekom pikometarskom rupicom i da započnemo beskrajne trosatne cikluse u kojima cevčenje ono par za novorođenče predviđenih mililitara traje i po četrdeset pet minuta. Jedva se posle dva meseca udostojila da nam skrati muke.
Gde su dva meseca, tu je i pet i valja misliti na čvrstu hranu. Ja se sva dala na zadatak. Pirinčana kaša, kupovna, ide iz prve, dete da se udavi. Dalje radim strogo po preporukama. Kaže – ne valja da im se daje prvo voće, naviknu se na slatko pa neće posle povrće. Nema problema, spremim ja šargarepu na pari, ispasiram divno, smućkam u onu kašu, ali vidim već lepo da entuzijazam opada. Ostadosmo mi sledeće nedelje samo na šargarepi. Jede ona, ali se ne otima. Došlo doba da se u šargarepu malo krompira stavi. Već mlak prijem. Na sam krompir već pomalo ima i negodovanja. Pojede malo, koliko da se ne uvredim, pa dalje neće. Stiglo vreme za spanać. Ja dovukla svež žbun kući. Oprala temeljno, skuvala na pari, ispasirala. Gleda gospodin suprug moje optimizma puno pregalaštvo te proročki veli: „Moje dete to neće jesti.“ I zaista, ništa traumatičnije tokom čitavog svog dosadašnjeg podizanja deteta nisam doživela. Kako je prvi zalogaj uzela, tako je počela da se guši i zacenjuje. Na proguta neće, da ispljune ne ume. Ko zna šta bi bilo da ne skoči takvim scenama više nego vična svekrva te izvuče detetu sav onaj nesrećni spanać iz usta i reče: „Daj ti njoj kupovnu kašicu. Oni to naprave tako da sva deca vole jer bi inače propali.“
Čim je ne-domaćeg porekla, odmah može. Ali ni tu nije išlo glatko jer kao što gospodin suprug tačno zna u kojoj pekari je najbolji burek, a na kom kiosku najbolja punjena pljeskavica i ne pravi po tom pitanju nikakve kompromise, tako je i njegova šest meseci stara ćerka znala da nisu sve kašice za bebe iste i da ona voli samo onu što ima ukus bolonjeza i možda još jednu, a ove ostale ne ferma. To je vodilo tome da su se za obrok i po tri otvarale, dok se ne pogodi ona prava. Mrtva gladna, ali ne pada joj na pamet ni da lizne ako oseti da nije po volji. Jagnjetina? Riba? Mora da se šalite? Toliko je bolonjeza pojela da ne bi nikakva nepravda bila da joj se dodeli počasno italijansko državljanstvo.
Sem što su različitog ukusa, kašice za bebe su i različite teksture. One za nešto starije bebe već u sebi sadrže komadiće hrane ne bi li se bebe postepeno navikavale na prave zalogaje. Ne i moja beba. Čim osti prvu gromuljicu u kašici, pljuje sve kompletno. Rešenja su dva – davati već povelikoj bebi kašice za one od četiri ili šest meseci ili gotovu kašicu ubacivati u blender. Daj šta daš, samo da nije jednostavno.
U međuvremenu sam pokušala i sa voćnim kašicama. I domaće i kupovne imale su istu sudbinu – bile su momentalno ispljunute. Tako sam spoznala strašnu istinu – moje dete ima urođenu alergiju na bilo šta što sadrži vitamine i došlo je u kontakt sa idejom o zdravoj ishrani.
Kašice sa keksom već su druga priča. Toliko druga priča da je sa nepunih godinu dana jedno vreme blagoizvolela živeti na pomenutim kašicama i na samom keksu za bebe. Ne, nije se moglo sprečiti.
Posle napunjene godine mogla je, kao i sva druga deca, polako da jede isto što i mi, odrasli. To je značilo da može da dobije činijicu sa kiselim mlekom, koje potom može do mile volje da razmazuje po stolici za hranjenje, odeći, licu i kosi i da potom saopšti da je završila. Ili da sedne u krilo nekome ko jede i da mu radoznalo čeprka po tanjiru strogo pazeći da ne okusi ništa.
Sa nešto manje od tri godine njen je dnevni jelovnik bio otprilike sledećeg sastava:
doručak: ono što ostane kad se jedna kašika kačamaka sa sirom ispljune i posle toga još obriše jezik ubrusom;
užina: pola šolje mleka;
ručak: ništa;
užina: posle pola sata nagovaranja liznula jagodu, odbila da zagrize;
večera: tri gutljaja vode, pre nego što je ostatak prosula i brižljivo razmazala slamčicom po parketu.
Kad bi se ona nešto pitala, njen idealan meni uključivao bi: čokoladu (i tu bi mogao komotno i da se završi), krofne, sve iz Mekdonaldsa, parizer (i nijednu drugu, iole pristojniju salamu, kad već mora biti salama), viršle (i nikakvo drugo meso), picu (ali bez pečurki, one se koriste sveže i neprerađene, a ništa takvo ne dolazi u obzir), pomfrit, kečap, nutelu sa hlebom i bez hleba, torte isključivo čokoladne (nipošto sa voćem) i već pomenute bolonjeze. Posle dugotrajnog pogađanja nađemo se otprilike kod umakanja hleba u čorbu od pasulja, prženica sa sirom i belanca kuvanog jajeta.
Paprikaš se, kao što se da primetiti, u ovoj priči nigde ne pominje. A nije ga pominjao ni gospodin suprug kad se drugog dana vratio kući s posla. Zalud osta moj trud i naivni naum da skuvam za duže.
Zato: zbogom, paprikašu! Znaj da te je neko na ovom svetu ipak voleo. Tri dana. Zbogom, deo mog života nepovratno odlazi sa tobom!
