Pre nego što je dan Svetog Jovana ušao u moj život, dugačak i zgusnut niz zimskih praznika za mene se uvek završavao Bogojavljenjem. Njega sam volela drugačije od svih ostalih jer za njega niko drugi u porodici nije posebno mario. Sem mog dede, zbog mene.
Čim sam malo ojačala, deda je umeo da me stavi u kolica (crvena, sa prozorčićima od providne plastike sa strane, kakva još niko nije imao, koja je lično doneo čak iz glavnog grada i koja su jedina bila dostojna njegove u plava nebesa još sasvim nesvesno zagledane unuke) i da krene na veliku turu. Bilo je to u vreme kada je u našem malom, patrijarhalno obojenom mestu još uvek bilo nezamislivo da se muškarac njegovih godina za decu mnogo čak i raspituje, a kamoli da se sam-samcat šeta okolo sa bebom. Usput je, kada me je trebalo nahraniti ili presvući, svraćao kod kuma-ove i strina-one, koje su spremno priskakale u pomoć uz šoljicu kafe i razgovora.
Voleo je da čita, posebno našu narodnu poeziju, toliko da je mnoge pesme znao napamet. A ja sam volela da mi recituje. Iako o teoriji književnosti nije znao mnogo, osećao je da sedmogodišnjakinju slabo mogu zanimati tri junačka srca Muse Kesedžije, tako da sam prvo saznala šta to znači kada je neko „adamsko koleno“ i uputila se u obrta punu tužnu priču o Predragu i Nenadu. Šest godina kasnije uzela sam sama iz biblioteke Đurićevu „Antologiju srpskih narodnih junačkih pesama“ i pročitala je u dahu, nakon još šest znala sam sve što jedan student književnosti treba da zna o narodim baladama, a po isteku još šest već sam uveliko o tome govorila drugima, vođena i dalje na prvom mestu neugasivim oduševljenjem sedmogodišnje devojčice pred nečim neobjašnjivo lepim.
Deda je bio moj pripovedač, koji mi je, prenoseći ono što je sam u detinjstvu doživeo i čuo, otvarao prozor u jedan nestali svet. Najviše sam volela priču o Bogojavljenju. Čuvši da se u ponoć pred Bogojavljenje otvaraju nebesa i da će se želja koja se tada poželi sigurno ispuniti, pričao je deda, neki pohlepan čovek reši da poželi pun lavor zlata. U ponoć proturi glavu kroz prozor pa, zbunivši se od uzbuđenja, reče: „Daj mi, Bože, glavu kao lavor!“ Bog mu odmah ispuni želju, a kako su prozori na kućama bili veoma mali, to on glavu više nije mogao nazad u kuću vratiti.
Od tada sam se svake godine raspitivala kada će dan kada treba poželeti želju. A nakon što sam jedne godine zaboravila i bila potom danima neutešna, deda me je na to posebno podsećao. U toj želji, razumem to sad, krila se veza sa magijom mog detinjstva i sa svetom koji je nedugo nakon što sam prvi put čula priču o Bogojavljenju ostao iza mene nepopravljivo skršen u paramparčad.
Dede više nema, ali ja i dalje svake godine, u znak sećanja na njega i na naša razbijena detinjstva, otvorim prozor i poželim želju. A želja ne treba da bude drugo do da se ostvari sve ono što mi je deda želeo dok me je gurao u crvenim kolicima sa prozorčićima sa strane.
