Širom Švajcarske 14. juna 2019. godine održan je takozvani štrajk žena ne bi li se ukazalo na potrebu da se žene u dobrano konzervativnoj i po pitanju svesti o pravima žena poprilično odocneloj Švajcarskoj izbore za bolje uslove života i rada, počevši od prava na jednaku zaradu pa do subvencionisanja vrtića. Štrajk je, na klasično švajcarski način, temeljno planiran i pripreman još od zimus (ako ne i ranije) i na sva zvona je najavljivan kao istorijski. Kako je istorija sama po sebi u Švajcarskoj izuzetno retka pojava, nisam odolela porivu da radoznalo zavirim u središte ciriškog štrajka.
Glavna manifestacija štrajka u Cirihu – protestna štrajkačka šetnja, počela je u 17 časova. Po završetku radnog vremena, dakle, s tim što je upravo mnogim zaposlenim ženama na radnim mestima diskretno natuknuto da ne bi bilo mudro da se na štrajku pojavljuju. Meni samoj (verovatno stoga što su moja shvatanja o cilju, toku i posledicama masovnih uličnih okupljanja oblikovana u sasvim drugačijem društvenom i istorijskom kontekstu) činilo se pak da je ceo događaj najviše poslužio tome da se ujedno premosti čamotinja između dva karnevala i zadovolji društvena forma te da je bio lepa prilika da se u toplo veče na pragu leta proveseli studentarija i iz društvene ilegale na tren izađu samodeklarisane feministkinje i ostali, kako se smatra, fijuci svih vrsta, uključujući i legendarne švajcarske komuniste. I iako se na kraju okupilo oko 160 000, u duhu manifestacije rečeno, učesnica i učesnika, nisam nikako mogla da se otmem utisku da prosečna Švajcarkinja nema nikakvih dodirnih tačaka sa celim skupom i njegovim idejama uprkos tome što su baš tog istog jutra u medijima objavljeni rezultati Unicefove studije o pogodnosti razvijenih evropskih zemalja za porodični život, gde je Švajcarska bila na poslednjem, trideset prvom mestu. I stalno mi se u misli vraćala Rut.
Rut ima sedamdeset godina i mlađa je od mene. Njen živahni duh nije još prevalio ni tridesetu. Žustrina kretnji, oštrina suda i modernost shvatanja kasne dobrano za njenom krštenicom, a ni po izgledu joj se ne bi moglo dati više od pedeset i pet. Sve odlike tipične alpske lepotice su tu – visina i pravo držanje, prodorne plave oči na licu skladnih crta i naznake da je sad već dobrano osedela kosa u podebeloj pletenici nekada bila plava.
Rut voli život i sitna zadovoljstva koje on pruža. Pravim joj društvo tokom pauze za cigaretu na klupi u njenom rodnom selu. Celo mesto čuva naveliko arhitekturu i sveukupan utisak nekih prošlih vremena, onih koji se u gradovima ipak polako povlače pred naletima promena. Primećujem kako se nalazimo u Švajcarskoj onakvoj kakva polako iščezava. „Na svu sreću“, dodaje Rut. Nju za tu Švajcarsku ne vezuje mnogo toga lepog. Detinjstvo je provela u siromaštvu. Otac je radio mnogo, ali nije mogao da zaradi previše. Bilo ih je četvoro, ona i trojica mlađe braće. Kako nije bilo novca da svi nauče da skijaju, nije naučio niko. Rut je na oskudicu svikla Švajcarkinja koja ne zna da skija. Seća se dana kada joj je otac poklonio prvu pomorandžu. Tada su se prodavale na komad i bile su pravo blago. Drugu je ukrala sa tezge na bazenu u obližnjoj varošici.
O ocu govori sa sjajem u očima i ponavlja kako bi joj život bio sigurno mnogo drugačiji i lakši da je poživeo. Ali nije. Tu joj se glas muti tugom, razočaranjem i patnjom. Majka nije imala za nju ni vremena, ni razumevanja ni strpljenja, a očekivala je da preuzme odgovornost za braću. A onda, bez zalaženja u detalje, u priči iskrsava skica senke koja dolazi noću u njenu sobu. „Tada to nije bilo tako zabranjeno kao danas“, konstatuje gotovo ravnodušno i nastavlja pričom o malo dužem boravku kod rođake iz grada, koja je, pošto je bila krojačica, mogla samostalno da živi i izdržava se od svog rada. Od nje je dobila lekciju o tome šta žena treba da želi od svog života i, kao nagradu što je naučila da hoda pravo sa knjigom na glavi, haljinu na tufnice sa belom kragnom, koju je nosila sve dok je, kao iždžigljali devojčurak, nije već sasvim prerasla.
Udala se iz ljubavi za dobrog čoveka i živela tipičan život švajcarske domaćice koja tačno u podne čeka porodicu sa tanjirom tople supe na stolu i koja je tek dockan počela da radi. Svekrva je nije volela i na svaki način je pokušavala da joj zagorča život. Rut je plakala u tišini i ispisivala sveske nepravdama koje je trpela da bi jednog dana, kad ona postane svekrva, mogla da se seti kakva ne sme da bude. Jer, ima dva sina.
Starijeg je već izgubila. On nije našao put koji vodi iz depresije i nalazi se u posebnoj ustanovi. Rut ga ne viđa često i, iako kao majka pati, o svemu tome govori pomireno, bez krivice što se njen život nastavio. Mlađi je muzičar i kompozitor. Kao poklon za poslednji Božić Rut je dala da joj se na listu desne noge istetovira notni zapis njegove kompozicije koju ona najviše voli. Od njega ima unuku, koja polako ulazi u pubertet. Rut je jako ponosna na odnos sa njom. Devojčicina majka je žrtva seksualnog zlostavljanja i zbog toga ne uspeva da se postavi kako bi trebalo prema ćerkinom sazrevanju. Rut o tome govori glasno i bez zazora, bez ikakve sumnje u ispravnost u ono što čini, podrazumevajući da time staje na stranu žrtve, svoje snahe i svih ostalih žrtava. Ona i njena unuka šalju jedna drugoj fotografije poznatih muškaraca i zajedno ih komentarišu. Jer – lepota je vrednost sama po sebi i uživti u lepoti može se i bez njenog posedovanja i ikakvog drugog interesa. Čak i kada si žena. Zato Rut ide u teretanu, ali ne u onu malu u njihovoj varošici, nego se uputi čak u veći grad jer je tamo niko ne poznaje pa može na miru da se divi lepoti mladih vežbača.
Veštinu da uprkos svemu nađe mir i zadovoljstvo i da zanemari glasove sveta koji uvek ima nešto da kaže Rut je dovela do savršenstva. Time je, bez sumnje, očuvala i svoje telo i svoj duh. Leti, u one retke dane kad i u Švajcarskoj zavlada žega, Rut se skine i ceo dan leži čas na suncu, čas pod krošnjom velikog drveta u svojoj bašti upijajući toplotu, zvuke i mirise, ne mareći ni za šta i ni za koga.
Nikada neću saznati da li je Rut bila 14. juna na ženskom štrajku, ali znam da je ceo njen život skup malih protesta protiv ograničenja, nedaća, sudbine i nepravde. Rut je jedna od onih malih velikih žena o kojima obično ne znamo ništa, a od kojih bismo mogli naučiti mnogo, od onih koje svoju malu žensku revoluciju hrabro žive svakog dana.
