Pamtim njenu sićušnu, pogurenu figuru kako se beskrajno sporo pomalja daleko niz ulicu noseći u cegeru hleb i sladoled u plastičnoj lopti za mene. Pamtim njene duge sede pletenice pod maramom. Pamtim čitave kule od palačinki koje su me čekale kad se vratim sa igre na snegu, pregladnela, zajapurena i nesvesno srećna. Pamtim bezbrojne partije karata i kako ćutke, sedeći u fotelji sa rukama u krilu bdi nada mnom, zaigranom u svetu fantazije. A najviše pamtim baš te njene ruke, njene malene, gospodski uske šake izduženih dlanova i dugih, tankih prstiju, sa duguljastim noktima na vrhu. Njene drhtave, nesmirene ruke.
Rodila se 1929. godine. Imala je dva starija brata. Niko nije umeo da je pita zašto su je nazvali Stana – da im ostane živa ili da stane rađanje u njihovoj kući. Nju zapravo niko ništa nije pitao.
Bila je uvek vedra. Volela je pesmu, igru i decu. Po tome je pominju.
Kada joj je bilo dvanaest godina, počeo je rat. Došli su vojnici u selo i izveli sve koje su našli u kućama na poljanu. Sve je videla, držeći majku za ruku. Kada je došao red na njih, jedan od zapovednika rekao je da mu treba žena da mu služi u kući. I tako su ih poveli sa sobom.
Ostatak rata provela je u logorima. O tome se ne zna mnogo, sem da je i leti i zimi bila u jednoj haljinici, da je jednom prilikom igrala bilijar sa vojnicima i da ju je posle rata porodica jedva našla i vratila kući. Kao trag gladnih godina ostao joj je sitan rast. Šta je u sećanju i duši nosila, nije nikome govorila. Tek, gde se pevalo i igralo, tu je bila prva i najveselija.
Udala se u gazdinsku kuću, koju je troje starije dece već napustilo. Imanje ogromno, a u kući četvoro starih nepokretnih ljudi. Muž se obrazuje, dobio posao u gradu, ali imanje se ne napušta. Stani nudili da, pošto je imala lep rukopis i bila lepa i pametna žena, radi u opštini kao sekretarica. Ne, imanje se ne napušta.
Nema šta nije sama radila. Orala je, onako krhka, sa konjskom zapregom. Trudnoću je, zbog teškog rada, jednu za drugom gubila. Jednom prilikom podižući preteški lonac pun veša koji je otkuvavala na šporetu. Rodila je konačno devojčicu, crnpurastu i tamnooku, bolešljivu. Ono jednom ne bi preživela da se lekar nije probio kroz smetove. Posle i drugu, plavih očiju. Kažu da je umrla od upale uha. Nije imala ni godinu. A Stana je kasnije, uz sav svoj posao, po celo leto u svojoj kući držala i pazila decu iz rodbine.
Novca nije nedostajalo, gradila se velika kuća u gradu, ćerka se školovala, bez namere da se vrati na selo, ali imanje se ne napušta. Sve dok jednog dana Stani nisu iz ruke ispale vile kojima je čistila štalu. Ruka se nije dala umiriti, pesnica se nije dala stegnuti.
Bolovala je i rušila se bespomoćno nekoliko godina, a onda su opet krenuli po nju oni kojima je kao dete umakla. Sve što je svojim rukama stekla ostalo je iza nje.
Bila sam još dete kad je umrla. Umreće još jednom, sa mnom. Ja sam najmlađa koja je pamti. Više od ovoga i nekoliko fotografija lepotice sa teškim crnim pletenicama ne mogu sačuvati. Ali na mestu koje ne zna za vojske i ratove vratila sam na svet njene ruke, njene gospodske uske šake izduženih dlanova i dugih, tankih prstiju, sa duguljastim noktima na vrhu. Nosi ih jedna devojčica i imaju sada četiri godine.
