Ona se zove Sadaf. Ima trideset šest godina. Avganistanka je, rođena u Iranu. Neki čudni i sigurno strašni putevi doveli su je u Zapadnu Evropu. O tome ne priča. Ona i dalje traži svoj put. Nedavno je počela da radi kao pomoćna negovateljica u staračkom domu. Srećna je zbog toga. Želi da se školuje dalje, da napreduje. Sada može, deca su joj velika. Oči joj se smeju dok o tome govori.
Sadaf ima troje dece – ćerku od dvadeset dve godine i blizance koji su nedavno napunili dvadeset. Sadaf su udali kada joj je bilo četrnaest godina. Srećom, muž nije imao mnogo više, tada je bio devetnaestogodišnjak. Voleli su se, kaže, ali opet, smatra da je to bila dečja ljubav, nedovoljna da postane brak. Prvi put nikad neće zaboraviti. Ništa nije znala, baš ništa, čak ni kako izgleda nago muško telo. Niko joj nije rekao, nigde nije mogla videti. Kada je sa šesnaest godina od lekara čula da nosi blizance, nije znala šta da misli o tome. Niko u porodici nikada nije imao blizance. Nije znala treba li da se raduje ili da se plaši. Kasnije, kada su se rodili, nije znala šta treba da radi. Nije znala kako se deca vaspitavaju, kako im se treba posvetiti. Kuća, ona, deca, sve je bilo u rasulu, cilj joj je bio samo da prođe još jedan dan.
Sadaf živi blizu svoje majke i svoje sestre. Ni sa jednom se ne slaže dobro. One je osuđuju i ne dolaze joj u kuću često. Kažu – kod vas je uvek napeto. Ti ne slušaš muža. Sadaf pak ne može da shvati zašto one ne žele da uče jezik i da se bore za sebe. One ne mogu da shvate kako se Sadaf usuđuje da sinovima ne donese peškir u kupatilo kad oni krenu na tuširanje, zašto je poručila desetine knjiga na svom maternjem jeziku i zašto čita i na jeziku zemlje u kojoj živi iako polovinu onoga što čita jedva da razume.
Sadaf oblači farmerke, ne pokriva glavu i nosi kratak paž. Dve nedelje nije govorila sa mužem nakon što se ošišala. Kada ju je ćerka pitala da li sme da skrati svoju kosu, Sadaf joj je rekla da je ne pita takve stvari jer je to njena kosa. Otac je pokušao da spreči ćerku da se ošiša. Sadaf to nije dozvolila. Sada podržava ćerku da ode u inostranstvo na nekoliko meseci i da uči strani jezik. Na to niko u njenom okruženju ne gleda blagonaklono.
Sadaf vozi auto. Kada je mužu prvi put rekla da želi da nauči da vozi, on joj je rekao da sačeka da prvo on položi, pa kad on uvežba, za neke dve-tri godine, on će je naučiti. Ona nije htela. Upisala se u školu i položila pre muža.
Sadaf je dugo dopuštala da njen muž odlučuje o tome da li će se ići na neku proslavu. Onda mu je rekla da njegovo „ne“ znači samo da on neće ići. I spokojno bi počela da se sprema. Onda na kraju i on pođe sa njom. Ona sama pak organizuje za svoje prijateljice i rođake zatvorene zabave na kojima one onda, obučene u večernje haljine, slobodno mogu da igraju i vesele se bez zazora.
Sadaf je u poslednje vreme tužna. Ćerku nekih rođaka udali su sa njenih dvadeset godina samo zato što nije bila društvena. Sadaf je očajna što se devojka nije pobunila. Jednako tako žali drugu svoju rođaku koja sa dvadeset i nešto već posećuje psihijatra, ali ostaje u braku koji je čini nesrećnom. Između ostalog i zbog toga Sadaf volontira pri jednoj organizaciji koja se bavi osnaživanjem žena migrantskog porekla.
Sadaf kaže da želi da je njen muž i svi ostali prihvataju kao zasebno i slobodno ljudsko biće sa pravom da donosi sopstvene odluke i da preuzme odgovornost za sebe. Niko je, kaže, nije tome učio, to je deo njenog karaktera.
Sadaf verovatno ne zna šta je to feministkinja. Sadaf je ujedno i najveći borac za prava žena koga poznajem.
P.S. Posle dužeg vremena pre neki dan sam ponovo dobila vesto o Sadaf. Napustila je stan u kome je živela sa mužem i sinovima i sada živi odvojeno sa ćerkom.
