Ponedeljak je najozloglašeniji dan u sedmici. To je onaj dan kada ne započinjemo dijetu, ne ostavljamo cigarete i ne krećemo u teretanu. Tolika je njegova mračna moć da je vrlo često u stanju da upropasti i ceo dan koji mu prethodi, a veče toga dana obavezno. Tada svi sveže okupani, mirišljavi i očajni sede po kućama i ne znaju šta da čine jer rano je za tugu, za sreću kasno je. Ko je iole mudar i sebi dobro želi, produžene vikende trebalo bi da produžava na ponedeljak, a ne, kao što je običaj, na dobričinu petak. I samo njegovo ime je puka zloba. Dan posle nedelje. Što ste plandovali – plandovali ste, sad ćete da vidite svoga boga.
No omakne se tako poneki ponedeljak koji se nekako da zauzdati. Jako retko, doduše, no zna se desiti. To je, na prvom mestu, ponedeljak kada se ne mora ustati rano. Samim tim može se preskočiti rano jutro, a ono je, kako nas iskustvo uči, najstrašniji deo ponedeljka jer nas, još ošamućene od sna i zanemele od užasa, dovodi u neposredni kontakt sa rekama ostalih, podjednako polusvesnih i razdražljivih, žrtava ponedeljka, kao što smo i sami. Dalje, potrebno je da bude sunčano jer se ponedeljak bez sunca po svojoj strahoti komotno može računati kao dva. Na kraju, tog ponedeljka treba imati priliku da se vidi i doživi nešto novo.
To „nešto novo“ što je mene tog sunčanog ponedeljka nešto kasnije ujutru čekalo po svim standardima je prosto – selendra. Nalazi se na vrhu brda, broji četiri stotine (nevidiljivih) duša, nema poštu i nema prodavnicu. Stanovništvo se, logično, bavi zemljoradnjom i stočarstvom i drži saksiju sa muškatlama ispod table na kojoj je ispisano ime njihovog dičnog mesta. Svakih pola sata u selo stiže autobus. Okreće se na malom trgu blizu crkvice i vraća se svojom krivudavom trasom tamo otkuda je i pošao. Dalje nema kud.
Selo, samo po sebi vrlo lepuškasto zbog velikog broja kuća sagrađenih veoma davno te samim tim i u stilu lokalne tradicionalne arhitekture, ima još nešto, što nemaju čak ni veći gradovi, a kamoli njemu slična seoca. Ima zamak i dugačku priču o njegovim stanovnicima. U toj priči važnu ulogu igraju naši stari poznanici Habzburzi, pa se čovek prosto oseti nekako familijarno kad se drevnoj građevini približi.
Zamak je danas, muzej, koji je ponedeljkom, budući da se tog dana čovek ničemu naročito dobrom ne može nadati, zatvoren. No ostaje lepota njegove spoljašnjosti, oblivena zrelim suncem kasnog leta i prekrivena spokojnom tišinom. To je dovoljno za nekoliko razigranih koraka fantazije pre nego što pravi ponedeljak ipak mora da počne.
