Opet nisam uspela da legnem na vreme, ponovo sam loše spavala i po ko zna koji put sam u trenutku kada je budilnik zazvonio obećala sebi da ću prileći čim se vratim kući i spremim ručak. A do tog mog famoznog povratka lista zaostalih obaveza protegla se na dobra tri dana zaostatka sa očiglednim izgledima za produženje.
Ručak je zlo. Ručak pa ručak, pa ko je i šta i kako i koliko šta skuvao za ručak, pa imam li ručak u frižideru, pa kad ću ručak... Muka mi je od ručka i priče o ručku kao o smislu života, ručak i njegovo spremanje suština i vrhunac svakog dana, propade dan bez ručka, sve se ravna prema ručku, ručak pa ručak, stidi se dana u kom nisi skuvala propisan ručak, kako bez ručka. Pa izem ti takav život. Eno frižider pun, ko je gladan mnogo, neka jede instant, ko ima strpljenja da čeka, neka sprema šta mu se jede, crći neće niko i kad nema ručka. Jedino što je gore od ručka je nedeljni ručak, koji uspeva da proždere pola vikenda.
No kako je teorija jedno, a gladna čeljad u praksi nešto sasvim drugo, donesem velikodušnu i istinski samopregornu odluku da se već ionako mrtva od umora poginem za slobodu i likvidiram ostatke smrznutog graška iz zamrzivača i ono pola šargarepe što već nekoliko dana očajava u frižideru. Znači, biće uz meso i rižoto!
„Mama, meni se jedu palačinke.“
A palačinke čak i kad bih umela, mrzim da pravim jer ih odlikuje neverovatno loš odnos utrošenog vremena i dobijenog rezultata. Nestanu u proseku dvaput brže nego što nastanu. Ostavljaju masne čokoladne tragove na posuđu i masne tragove oko struka. Ali već tri dana nemam vremena za nju, a i onomad kad sam obećala, nisam stigla da je izvedem u park.
„Dobro, može.“
Prelako sam pristala.
„Ali možeš da jedeš samo ako budeš jela rižoto.“
Jer meso neće jesti sigurno, bolje da se ne blamiram da to uopšte i pomnjem.
„Šta je to rižoto? Ja to nikad nisam jela.“
Znam da nisi. Vrlo dobro i vrlo bolno znam da nisi.
„Videćeš.“
I, ako ćemo pošteno, verovatno ćeš samo videti. Ali hajde. Ovaj poduhvat posvećujem Službi za socijalni rad i Međunarodnoj asocijaciji dečjih nutricionista.
Sve je u okretanju. Znate onaj osećaj kad se rulet okreće i vi čekate da vidite gde će se zaustaviti? Premirete, strepite, živci su vam na ivici pucanja. U tom trenutku rešava se vaša sudbina, pada presudna odluka, adrenalin raste do vrtoglavih visina, hladan znoj vas obliva dok sekunde traju kao godine. Ne znate? Ja znam.Tako ja okrećem palačinke. A danas sam umesila puno meru. Agonija može da počne.
Dok se ulje u tiganju zagreva, četvrtinu dečje činijice punim rižotom. Pažljivo odstranjujem šargarepu („Ja to ne jedem“). Potom i mrvice šargarepe koje prvobitno potiču iz Vegete (ne bojte se, moje dete se samo stara da po mogućnosti nikad ne dođe u kontakt sa tim otrovom, kao što će se iz nastavka ove pripovesti videti). Šacujem. To je to. Pirinač i grašak. Jer bez graška više ne bi bio rižoto. Još jedan pogled. Preterah. Odvadim jednu kašičicu. Tako. Tačno je sedamnaest časova. Krećemo.
„Dođi, spreman ti je rižoto.“
Dolazi u kuhinju, prilazi trpezarijskom stolu, penje se na stolicu. Gleda u sadržaj činijice prvo sumnjičavo, a potom zgađeno. Sav njen entuzijazam, ako ga je ikada i bilo, nestaje netragom.
„Ja ne volim ovo zeleno.“
„To je grašak. Kako znaš da ne voliš, a nisi ni probala?“
„ Ali ja to ne volim.“
Pokušavajući da sama kod sebe probudim makar tračak nade, odvajam malu količinu čistog pirinča i stavljam joj u usta.
„Grozno je.“
„Ali nije bilo graška unutra.“
„Jeste, bilo je ispod pirinča.“
„Nije bilo, gledala sam.“
„Ali miriše na grašak.“
„Možeš da dobiješ palačinke tek ako to pojedeš“, saopštavam naizgled spokojno i okrećem prvu palačinku. Prva se uvek pocepa. Je l’ tako? Je l’ tako da nema potrebe da već sad poludim i demonstrativno prospem celu smesu u WC šolju kao onomad?
„Koliko zalogaja?“
„Sve to.“
Pogled pun neme optužbe i suza. Glava koja očajno pada na sto. Ramena koja se tresu u bezglasnom jecanju.
Okrećem palačinku. Drugu. Treću. Četvrtu.
„Hajde, leptiriću, pojedi to pa da ti mama namaže palačinku.“
Uvređen pogled. Novi talas jecanja.
Peta, šesta, sedma.
„Hajde, ti ćeš to lepo pojesti, pa ćeš da ručkaš palačinke.“
„Ali ja ne mogu zeleno...“
Osma, deveta, deseta. Tu, na metar od nje.
„Ako nećeš da jedeš, slobodno idi i igraj se. Ali od palačinki nema ništa. Kad ogladniš, ti dođi i pojedi ovo, čeka te ovde na stolu.“
Iznenađena ovim napadom smirenosti, prouzrokovane zapravo potpunom otupelošću od umora, gleda me sumnjičavo preko ramena i udaljava se.
Jedanaesta, dvanaesta. Ko zna koja. Još jedna koja se pocepala. Nema veze. Još nekoliko. Poslednja.
Dolazim u dnevnu sobu.
„Jesi li spremna da pojedeš rižoto, pa da ti dam palačinku? Rižoto je odličan, posebno grašak, od toga se raste.“
„Ne mogu.“
„Hajde, samo tri zalogaja.“
„Dobro.“
Donosim činijicu. Grabim izdašno kašičicom. Prvo okreće glavu. Onda ipak odlučuje da otvori usta, ali tek toliko da uzme malo sa vrha što automatski aktivira kod nje nagon za povraćanjem. Nekako uspeva da proguta.
„Hoću mleko!“
„Hajde pojedi još jednu kašičicu pa ćeš dobiti palačinku i mleko.“
Suze. Beži u sobu. Iscrpljena, tonem u polusan na trosedu.
U devetnaest časova i trideset minuta stiže izmoždeni gospodin suprug. Još nije čestito ni zatvorio vrata za sobom:
„Tataaaaaaa! Mama je rekla da treba da pojedem tri kašičice sa graškom i onda mogu palačinku. Dve sam već pojela, sad još jednu.“
Da li da je zgromim ili da se divim njenom matematičkom talentu?
„Pa pojedi.“
Željeni oprost poslednje kašičice je, na njenu žalost, izostao.
„Ali ne mogu. To mi je grozno. Boli me vrat od zelenog kad treba da progutam.“
Ćutim i ostavljam ga da pregovara sa njom u kuhinji oko toga što sam prećutno pristala da bude poslednja kašičica. Uostalom, on je ekspert u toj oblasti.
„Hajde, am!“
„Aaaaaaa, grozno je! Hoću da pljunem!“
„Hajde, progutaj to, pa da jedeš palačinku.“
Uz još malo natezanja na zadatu temu, zadržava zalogaj u ustima. I zadržava. I zadržava. Lagano guta zrno po zrno pirinča. Na kraju ostaje grašak. Jedno jedino zrno graška iskusno spakovano u neki kutak usne duplje.
„Jesi li pojela? Hoćeš palačinku?“
„Nisam još grašak. Ne mogu da progutam. To me boli.“
Dakle, ponovo pokušava da proguta celo zrno graška da ga ne bi žvakala.
„Hajde, sažvaći to i pojedi, pa da jedeš palačinku. I dobićeš mleko.“
„Ne mogu. Idem da se igram.“
Dvadeset časova. Donosi „Alisu u zemlji čuda“. Zna da se sva raspilavim kad je vidim sa knjigom u ruci, a da premirem od sreće kad ima strpljenja da joj čitam. Došla u diplomatsku misiju.
„Mama, hajde da mi čitaš o Alisi da se ovaj grašak u mojim ustima oduševi pa da mi ode u vrat.“
Stižemo do čajanke. Grašak se nije oduševio. Ona nema više vremena za gubljenje. Odlazi u svoju sobu.
Dvadeset časova i trideset sedam minuta. Kapituliram.
„Da joj dam palačinku, ništa nije jela ceo dan?“
„Daj joj.“
Otvaram vrata njene sobe.
„Dođi da jedeš palačinku i mleko. Spremila sam ti sve.“
Poluzainteresovano diže glavu sa lego kockica.
„Ne mogu. Nisam još pojela grašak.“
„Dođi da jedeš palačinku.“
Ne veruje mi sasvim, ali polazi sa mnom. Gospodin suprug podstiče je da sažvaće i proguta grašak. Jedno jedino zrno graška. Ne može. Da ga proguta zajedno sa mlekom isto ne može. Da kamuflira palačinkom isto ne može. Puštam je da trijumfuje tako što se pravim da ne vidim da joj je dozvolio da ispljune. Jedno jedino zrno graška. Isključujem se sasvim. Sa početkom u dvadeset časova i pedeset dva minuta ona tamani dve i po palačinke. Mir se vraća u naš dom. Gospodin suprug kaže:
„Šta ćeš, nije ona loša, prosto je takva. Šta misliš, što su mene u vrtiću stavljali da sedim sam za posebnim stolom?“
Ispašće još da je, u poređenju sa njim, podbacila.
U svemu ovome jedina bi mi uteha bila kad bi se odlučnost u nejelu mogla prenositi sa dece na roditelje. Onda ja recimo sada ne bih razmišljala o onim preostalim palačinkama, kad sam već pisala priču umesto da ne dozvolim da mi se lista zaostalih obaveza protegne na sada već pet i po dana.
