Već smo shvatili da sam ja žena onako malo „starovremska“ (da ne kažem: zaostala) te da imam tendenciju da pišem nadugačko i objašnjavam temeljno. Tome možda doprinosi malo i moja brdsko-planinska epska genetika, a malo i moje obrazovanje pedagoškog usmerenja. Na primer, ja kad hoću ljudski da se predstavim, uvek počinjem od Mohačke bitke. Stoga molim za razumevanje. Kad počnem samo nekoliko meseci unazad, znači da sam se baš potrudila da sažmem.
Moje drago žensko dete razvilo je pre oko pola godine interesovanje za mačeve, sablje, pištolje i makljažu na relaciji dobro‒zlo. Verujem da je i kod nje u pitanju ispoljavanje već pomenute od mene nasleđene čojstveno-junačke crte i puna sam za to razumevanja, čak u određenoj meri i podrške, a slagala bih kad bih rekla da ne gajim i mrvu ponosa tim povodom. Međutim, kako volim da verujem da sam savesna i brižna majka, to ne mogu vaspitanje i socijalizaciju svog deteta prepustiti slučaju te mi se valja unapred starati da mi se dete što bolje snađe kad za oko godinu dana počne da pohađa obavezni predškolski porogram obrazovanja i vaspitanja. Jako je važno, to i vrapci na grani znaju, da dete pre toga stekne potrebna znanja i veštine. A u elementarno poznavanje sveta oko nas i opštu kulturu jedne petogodišnjakinje spada svakako upućenost u svet Diznijevih princeza. I tako ja malo po malo pustih nekoliko crtanih filmova iz te sfere pa se dotakosmo i teme lepih haljinica, frizura, šminkanja i ostalih bazičnih princezastih pratećih elemenata.
No, ne lezi vraže. Moja draga kći uvela i u kuću pravila princez-estetike, koja se ne odnose samo na nju, nego, i to u daleko većoj meri, i na mene. Ako sam rešila nekud na duže staze da krenem sa njom, onda nema ništa dok ne obučem haljinu, ne našminkam se propisno, ne očešljam pristojno i – ne nalakiram nokte. Jedino gore što me je moglo zadesiti jeste pravljenje princes-krofni. Nekada davno behu to doduše za mene takođe elementarna estetska pravila, no u međuvremenu, što zbog životnih okolnosti, što zbog podneblja u kome je moje elementarno na nivou ekstrema, olabavih ja poprilično. Naročito zapostavih lakiranje noktiju.
No naslednica kaže – crveni lak. U redu, imam li ja crveni lak? Otvaram neseser u kome se sećam da sam nekada davno ostavila lakove i pronalazim nešto crveno na čemu piše Dior. Pa onda sitnijim slovima Pandore. Pa onda još 754. Lak iz visokog društva, da ne kažem HE (a moram da kažem da bih pokazala da nisam baš toliko zaostala koliko zapravo ipak jesam). I sad dolazimo do ključnog momena u priči. Ja sam mogla lagano da preskočim ceo ovaj uvod i da napišem: sad ću vam ispričati kako je to kad se mažu nokti lakovima zvučnog imena, a vi čitajte i uzdišite. A mogla bih i da ga ostavim i da nastavim kao neko ko se o takve sitnice prosto sapliće jer tome, između ostalog, internet služi.
Istina je međutim vrlo prozaična. Prvo sam se sablaznula što sam tako nešto uopšte našla. Još to simbolično ime! Otvorila se Pandorina kutija i navališe na mene najstrašnije misli o starenju, problemima sa memorijom i ostalim pošastima koje vrebaju čeljade koje zna da više (odavno) nije u prvoj mladosti. Kupila ga sigurno nisam. Otkud mi onda? Da kradem ne umem, a da umem, ukrala bih nešto pametnije. Uz nadljudske napore setih se da sam ga pre tri meseca dobila na poklon. Ko bi meni i zašto poklanjao skupe krvavo-crvene lakove za nokte? Onaj, naravno, ko ima nekoga, ko ima nekoga ko može da nabavi neotvoren tester. Slučaj rešen. Otvara se drugi slučaj – slučaj mog stanja svesti u kome tri meseca ne padam u iskušenje da isprobam novi lak za nokte. To jeste zabrinjavajuće.
Ako ćemo o samom laku, proizvod dolazi (kako se to stručno kaže) u pakovanju koje je daleko veće nego što to moje potrebe iziskuju i već vidim kako će se, jedva iole korišćen, skoreti i biti bačen. Nijansa je vrlo lepa, prija mojim potajnim blagolevičarskim afinitetima, rasplamsava solidarnost sa radničkom klasom te budi topla sećanja na detinjstvo i dan kada smo dobili pionirske marame. Mazala sam ga preko osnove koja je toliko neuglednog porekla da nema potrebe da se imenuje (no vazda je to tako bilo da se buržoazija šepuri na grbači anonimne sirotinje). Sam lak nanosi se lepo i uredno čak i u mom amaterskom izvođenju (izvinjavam se, znam da sad treba da napišem nešto o četkici, ali ne razumem se u materiju i bolje je da to javno priznam) te ostavlja lepu i ujednačenu boju već u prvom sloju. U dva sloja je verovatno još lepši i ujednačeniji, no ja nisam imala živaca da se u to iskustveno uverim. Od koga je, dosta je. Preko njega sam stavila i neki zaštitni sloj, kupljen prilikom jednog davnog pokušaja da samu sebe podstaknem da redovnije lakiranje noktiju i koji se u međuvremenu poprilično zgusnuo te počinje da liči na žvaku. Uz sve to se solidno drži već 48 sati, iako sam u međuvremenu bila već nekoliko puta u ulozi Pepeljuge iz devojačkih dana. Ako vas to zaista interesuje, sliku noktiju namazanih ovim lakom, u narodu poznatiju kao svoč, možete pronaći bilo gde na internetu i zamisliti da, potpunosti informacije radi, stoji upravo ovde, ispod ovog pasusa.
Što se pak Diznijevih princeza, poznatih po svom savršenstvu u svakom smislu, tiče, ako se dobro zagledate, primetićete da sve one imaju jednu istu fizičku anomaliju. Nijedna nema nokte.
