Petak, 28. 12, veče
‒ Šta ćemo za klopu za Novu godinu ‒ reče gospodin suprug onako uzgred.
Presekoh se. Uopšte, ali uopšte nisam razmišljala o tome. Nisam ljubitelj Nove godine. Pretpraznična atmosfera mi prija, ali sveopšte očekivanje da se baš to veče mora događati nešto izuzetno i spektakularno te da svi moramo biti vanredno dobro raspoloženi deluje na mene blago deprimirajuće. Možda čak i ne samo blago. Bezobrazluk vlasnika ugostiteljskih objekata čini me pak izuzetno ljutom. Tj. činio me je u vreme kada je još bilo priče o proslavama van kuće.
Otkako nismo u „među svojima“, Nova godina bila je prosto prilika da nas posete dragi ljudi i da sa njima provedemo nekoliko lepih dana. Sam praznik bio je u drugom planu. U paket je redovno bio uključen i ogroman kontigent svekrvinih legendarnih sarmi i propratnih kiflica, kojima se malo šta može dodati. Ove godine smo i bez društva i bez sarmi. Samo mi i praznik. Uopšte nisam razmišljala o tome.
‒ Pa, ne znam...
Naravno da ne znam. Niti me mnogo zanima. Što se mene tiče, mogu sendviči. Evo, pošto je praznik, mogu se posebno potruditi i lepo aranžirati salamu i sir za sendviče na tanjiru. Imam i tematske salvete, kupila na sniženju. Imamo i jelku. Ona se, doduše, ne jede, ali kud ćeš više.
‒ Sarmu da praviš – to ti ne znaš – gospodin suprug se dao na ozbiljnu evaluaciju situacije.
‒ Ne znam. Greota samo da upropastim meso – priznajem spremno.
‒ Podvarak isto ne znaš.
‒ Ne znam – podržavam. A i ne volim.
‒ Ruska – to ti je komplikovano samo za nas dvoje da praviš.
Zapravo, samo za njega. Šta ću, ne volim majonez pa to ti je. Klimam glavom.
‒ Mogla bi mimozu umesto ruske.
Nije šija nego vrat. Majonez u svakom slučaju. Ali bar se ono ostalo renda, ne secka se.
‒ Mogla bih.
‒ E pa dobro, onda mimoza umesto ruske. Ne mora obavezno ruska. I mogla bi...
Trebalo je da znam. To što ne znam da kuvam trebalo bi da mi se odbija na to što sam žena načitana. E, pa, kad sam tako načitana, trebalo je da znam. Ima ona jedna priča Edgara Alana Poa (jer pomisao na kuvanje kod mene budi asocijacije na žanr kome pripada Po) kad dva prijatelja u šetnji prvo razgovaraju, a onda ućute, da bi nakon duge ćutnje jedan drugome rekao nešto što se potpuno uklapa u trenutni tok misli toga drugoga. Posle on objašnjava kako je logički uspeo da prati o čemu njegov prijatelj razmišlja. A ja nisam umela.
‒ Mogla bi ruske kape.
Kraj. Kad kad ti se oproste sarma, podvarak i ruska salata, ti više nemaš nijedan argument protiv pravljenja ruskih kapa. Nema veze, ako ne uspeju, bar više niko nikad neće smeti da ih pomene preda mnom dok sam živa. I to je vajda. Nemam više šta da kažem. U stvari, imam.
‒ I mogla bih gibanicu.
Moja je gibanica dobila (nazovimo to tako, potpuno izvučeno iz konteksta) pohvale nezavisne međunarodne komisije i na kraju završila u novinama. Slučajno. Znam da sam o tome već pisala, ali moram ponovo jer drugo nemam. A iz istog razloga ću i samoinicijativno praviti gibanicu za Novu godinu.
‒ Imaš recepte na internetu, ima i video kako se pravi – zaključuje gospodin suprug naš konstruktivni dijalog. Ima nečeg dirljivog u njegovoj veri u mene. U njegovoj veri da će posle na svim poljima iscrpljujuće godine za praznik pred sobom imati nešto jestivo.
Petak/subota, 28/29. 12, noć
Ne mogu oka da sklopim. Čim usnim, progone me razjareni kozaci. Sa šubarama.
Subota, 29. 12, popodne
Zvanično, pošla sam u nabavku za novogodišnju trpezu. U praksi, iskoristila sam priliku da dete uvalim gospodinu suprugu na staranje i provedem večnost u radnji sa cipelama na sniženju. I u još jednoj radnji. I još jednoj. I samo još u ovoj pa stvarno idem u samoposlugu.
Po povratku ustanovljavam da je moj otaljani čorbasti pasulj, koji je trebalo da izigrava ručak za gospodina supruga, naišao na vrlo mlak odziv.
Nedelja, 30.12, oko podne
Bacam ostatak pasulja.
Nedelja, 30.12, rano popodne
Dok se jaja i krompir kuvaju, slažem gibanicu. Što je sigurno, sigurno je. Potom počinjem polako da rendam po svekrvinom receptu, sa žaljenjem gledajući kako sasvim jestive namirnice nepovratno nestaju u okeanu majoneza. A mogli smo sve to prosto poređati na tanjir i pojesti ljudski. Bez rendanja i majoneza. Gospodin suprug zapaža moje nezadovoljstvo i nudi se da on nadalje renda. Odbijam.
Dete se vrzma po kuhinji sa iskrenom željom da pomogne. Nemam srca da joj kažem da bi mi najviše pomogla kad bi izašla iz kuhinje. Dajem joj da drži slanik. U trenutku kada su mi ruke najprljavije, traži da joj pustim muziku. Pesma se zove „Sunce“ i prvi stih refrena kaže da dolazi Sunce. Sasvim prigodno. Svi ovi zimski praznici koren imaju u prastarom paganskom verovanju da je vreme zimske kratkodnevice trenutak kada se rađa novo mlado Sunce i da mu kroz odgovarajuće rituale i proslave valja pomoći da poraste. U 21. veku naša su znanja o prirodi daleko naprednija, ali ja u to ime ipak rendam kuvana jaja. Načitana žena. Perem ruke i puštam pesmu. Dete odlazi posle prve stofe. Verovatno zato što sam počela da pevam, a pesma nas je održala.
Nedelja, 30. 12, oko 15 časova
Vreme je da počnem sa kapama. Gospodin suprug primećuje da sam pretraživala pojam „gulag“ i da puštam brkove. Stavlja mi se na raspolaganje. Dozvoljavam mu da izmeri 300 grama brašna i 250 grama šećera. Na kraju njegovu dobru volju maksimalno koristim tako što mu predajem na staranje dete i praznu činiju u kojoj sam mutila testo.
Nedelja, 30. 12, oko 17 časova
Filujem kape. U pozadini vokalno-instrumentalni sastav simboličnog imena Anatema poručuje: „Waaaasteeeed moments wooooon’t retuuuuurn...“
Dete me sumnjičavo gleda i ište hleba i nutele.
Nedelja 30. 12, oko 19 časova
Završeno. Praznici mogu da počnu. Ako je nekome još uvek do praznika.
Ponedeljak, 31. 12, predveče
‒ Jeste da kuvaš jednom godišnje, ali spremila si – svaka čast!
Dete ne kaže ništa. Davi se u petom parčencetu gibanice od jutros.
Radujem se. S mojim kuvanjem je sada zauvek gotovo. Povlačim se dok sam na vrhuncu, da ne kvarim teškom mukom i velikim odricanjem stečenu reputaciju.
