Ja volim svoju svekrvu.
Dramska pauza dok univerzum odzvanja od ove rečenice. Tako štogod se ne priča, a pogotovo ne piše. Malo je reći da sam zadovoljna ovakvim početkom. To mi je od previše teorije književnosti. Kaže – prva i poslednja rečenica u književnom delu su markirana mesta i tu dobro da se pazi šta se saopštava jer ono što se tu napiše posebno utiče na razumevanje celokupnog sočinjenija. Teorija književnosti nije se još uvek adekvatno pozabavila blogom, čukununukom klasične poslanice (ali ne narodne), te sam ja prisiljena da se zadovoljim onim što je ova plemenita nauka dosad izumela. Ima, doduše, danas i teorija blogovanja, ali ja ih nisam nešto uspela sprovesti u praksu jer niti mislim da, ako izuzmemo moj sopstveni život, ima nečega u šta se ja razumem bolje od ostalog sveta, niti kanim da se spisateljskim svojim naporima domognem nekog novca jer da sam ikada o novcu mislila, ne bih teoriji književnosti nikada preblizu prilazila.
Uglavnom, ja volim svoju svekrvu i rekla bih da i ona voli mene. Ili bar voli činjenicu da je njeno starije muško čedo srećno što je u ljubavi sa mnom (a zašto – nemojte pitati, to bih i ja volela da znam). Sem što se volimo, svekrva i ja se pritom još i poštujemo, fino razumemo, nesebično podržavamo (posebno ona mene), pa čak možemo i da živimo pod istim krovom bez problema, što je, priznaćete, posebna, misteriozna i gotovo sasvim iščezna veština (ako je u većoj meri ikada i bila zastupljena).
Moja svekrva je jedno krasno, blagorodno i pitomo biće koje, uz sve ostale vrline, kojima bi se mogao poseban post posvetiti, ume još i odlično da kuva. Iskusno, strpljivo, majstorski, legendarno. Priča se da ima ljudi koji provode svoj životni vek u ciklusima od jedne do druge svekrvine slavske sarme i pite sa mesom. To nije večera, to je vaskrsavanje.
Ja pak da kuvam ne toliko da ne umem, koliko ne volim. To baštinim po ženskoj liniji, od svoje majke (čiji animozitet prema domaćičkim zaduženjima i ostale njene vrline takođe zaslužuju poseban tekst). Svaki minut uz šporet za mene je tragedija širokih razmera. Uložiš trud i vreme, pojede se, kao da ga nikad nije ni bilo, a tebi ostaju prljavi sudovi kao podsetnik na bolni besmisao tvoga poduhvata. I sve je to išlo još i nekako dok sa takvom kulinarskom filozofijom posle udaje nisam dobila za trpezom sina kuvarske čarobnice. Jedino rešenje bilo je da ne kuvam nikada ono što ona inače kuva tj. ono za šta gospodin suprug zna kakav ukus zapravo treba da ima. Već je i naše čedo shvatilo s kim ima posla te je, sa jedva napunjene tri godine, na pitanje šta sve treba da se baca u đubre spremno odgovorilo: „Sve što mama spremi za ručak.“ Osnovno pravilo je stoga u nas vrlo jednostavno – probaj, pa ako baš nikako ne može da se jede, baci i isprži jaje. Ako ima. Znači, može biti svakakvih pokušaja (naročito ako se sprema instant i ne sa više od tri namirnice i jedne prljave šerpe), ali kad dođe do sarmi, onda se šezdeset brižljivo ukrčkanih i duboko zamrznutih zamotuljaka kao najveće blago švercuje avionom na razdaljinu od hiljadu kilometara. Potom nastupaju naše porodične Saturnalije – svekrvi jer je usrećila podmladak, gospodinu suprugu jer konačno jede nešto što je hrani nalik i meni jer danima ne moram ni da priđem šporetu.
Kad je ipak predugo da se čeka na direktnu intervenciju našeg porodičnog kuvarskog božanstva, onda ipak moram ja, putem vajbera vođena njenom premudrošću, da se upustim trnovitim stazama istinskog kuvanja. No, njen vanredni talenat ne može se sakriti ni kad deluje iz druge ruke – već nekoliko puta se ručak stvarno pojeo, posle pite sa višnjama muž mi je rekao da mogu da se udajem, a gibanica mi je izašla u novinama (slučajno, ali ne mora baš sve da se kaže).
Večeras treba da punim paprike. Pripremam se od jutros. Recept sam nekoliko puta pročitala, sa razumevanjem. Prekucala. Odvojila sastojke od pripreme. Postavila potpitanja. Zabeležila napomene. Prilepila kraj teksta crtež paprika sa inerneta. Odštampala. Pažljivo obojila crtež crvenom i zelenom drvenom bojicom. Jela. Pila. Sad više ne znam šta ću. Izgleda da ću stvarno morati da ih punim.
Ako se, to jest, setim da izvadim mleveno meso iz zamrzivača.
P.S. Odavno već sa raznih strana dobijam podsticaje da nešto pišem, no nikako se nisam usuđivala. Ovaj tekst dokaz je da čovek u kriznim situacijama (a punjenje paprika to svakako jeste) spreman da ispituje i pomera granice svojih moći. Sve je lakše od punjenja paprika. Čak i pisanje.
