U Švajcarskoj je retkost da se po ljudima imenuju ulice i da se podižu spomenici. Imam utisak da se imenima značajnih ličnosti, u nemačkoj Švajcarskoj bar, pribegava tek kada se iscrpu sva imena cveća, voća, povrća, okolnih mesta i bitnih ustanova (do kojih dotične ulice i vode, što je manifestacija germanske praktičnosti u njenom najboljem vidu), životinja i ko zna čega sve još. U akutnoj nestašici velikih vojskovođa, revolucionara, narodnih heroja i ostalih ličnosti sličnog profila, a sve to u kombinaciji sa nepojmljivom decentralizovanošću i protestantskom filozofijom nerazmetanja, spomenici velikanima prava su retkost. Mnogo češće se može naići na skulpture krava (pa čak i jednoroga) u prirodnoj veličini nego na izraz poštovanja određenoj ličnosti viđen okom skulptora. (O živim kravama i ovcama na javnim gradskim površinama drugom prilikom.)
Imajući u vidu pobrojane okolnosti, više nego iznenađuje spomenik gospodinu Alfredu Ešeru ispred, ni manje ni više, Glavne železničke stanice u Cirihu. Gospodin Ešer živeo je u 19. veku i bio poslovni čovek, preduzimač i političar. U to vreme ubrzano su se širile železničke mreže evropskih zemalja, a gospodin Ešer je pretpostavio da će pre ili kasnije morati da se spoje. To je Švajcarsku stavljalo u opasnost da u procesu spajanja bude zaobiđena i tako postane slepo crevo Evrope, što bi, prirodno, loše uticalo na švajcarsku spoljnju trgovinu. Gospodin Ešer ujedno je predložio i rešenje, koliko teško, toliko i vizionarsko: treba finansirati probijanje železničkog tunela kroz Alpe! Velika Britanija imala je u tom trenutku železničku mrežu dužine 10 000 kilometara, a u SAD se polagalo 2700 kilometara šina godišnje. Švajcarska je istovremeno raspolagala sa oko 23 kilometra pruge.
Danas Švajcarska ima najgušću železničku mrežu u Evropi, koja uključuje najduži železnički tunel, železničku stanicu na najvećoj nadmorskoj visini, a najverovatnije i najskuplje karte za železnički saobraćaj. Švajcarski vozovi su brzi, čisti i udobni i čuvaju švajcarsku prirodu, na koju su Švajcarci posebno osetljivi. O njihovoj tačnosti vode se pak polemike. Uprava švajcarskih železnica tvrdi da preko 90% svih polazaka stiže na vreme. Ogorčena javnost smatra da je to gnusna obmana jer železnica ne govori o tome da ona pod tačnošću podrazumeva i kašnjenja manja od tri minuta. Kada bi se računali samo u minut tačni dolasci, broj bi se strmoglavio na jedva nešto iznad 80%, što je, slažu se svi, nedopustivo.
Glavna železnička stanica u Cirihu predstavlja inače srce grada. Pored nje postoji u gradu i okolini još mnoštvo manjih stanica (sve to na oko 300 000 stanovnika), ali glavna ostaje to što joj i ime kaže. Ispod stare zgrade i nadzemnih perona prokopana su još dva nivoa sa podzemnim peronima tako da ceo kompleks funkcioniše kao grad u gradu i kroz njega u danu prođe blizu 3000 vozova sa preko 400 000 putnika. Ne, nikome ne smeta. Neće je izmeštati i gospodina Ešera neće zameniti Vilhelmom Telom od 23 metra.
Međutim, da ne bih grešila dušu, moram da priznam da će nas u Beogradu planirano rešenje u određenoj meri ipak približiti švajcarskim standardima. Kao što već rekoh, Švajcarci svoje ulice najradije imenuju po onome što se u tim ulicama nalazi ili prema čemu one vode. Tako se, primera radi, u nekom manjem mestu ulica u kojoj se nalazi škola uglavnom zove Školska, a ona koja vodi, recimo, prema Cirihu – Ciriška. Ulica koja spaja Glavnu železničku stanicu u Cirihu sa Ciriškim jezerom, najatraktivnija i najpoznatija ulica u celom gradu, zove se, sledstveno, Železničkostanična ulica. U skladu sa ovom logikom, sada će i Nemanjina ulica konačno voditi kuda treba.
