Pre neki dan bio je u jednoj od retkih iole kvalitetnijih televizijskih emisija prilog o tome kako se navršilo ne znam više koliko godina otkako se pojavio prvi mono radio-kasetofon, veliki domet tehnike i tehnologije svoga vremena te kako u današnje vreme vlada interesovanje za replike ovih uređaja, koji bi se komotno mogli nazvati antikvitetima.
Sećam se vrlo dobro te naprave. Na njemu je moja teta Zorka slušala „Pozdrave i želje“ i kasete Miroslava Ilića. Pored radio-kasetofona imali smo u kući od sredstava za komunikaciju i informisanje još i televizor sa dva programa, fiksni telefon (ali baš onako fiksni, staneš pored njega, uradiš ono zbog čega se i danas u slengu kaže „okreni me“ umesto „pozovi me“ i kažeš onako kako te je mama učila: „Dobar dan, ovde..., je li to stan...? Mogu li dobiti...?“) i komšinicu Danu, koja je kod teta Zorke svraćala izjutra na kafu. Njih dve su u svrhe informisanja imale još i soc od kafe (pila se samo jedna vrsta kafe i zvala se prosto kafa), ali to nije mogao da ima svako pa se zato i ne računa. To je bilo ono vreme kada se Zemlja okretala mnogo sporije, kada je svet bio mnogo manji i kada je bilo sasvim izvesno da ćeš, kao majsko dete, fotografije sa svog rođendana videti tek u avgustu, posle letovanja, kada se ispuca svih 36 snimaka na filmu u aparatu, pod uslovom da su uopšte uspele. Analogno vreme.
Budući da ja ipak nisam zašla u neke preterano ozbiljne godine (bar verujem da nisam), a da se svega toga vrlo živo sećam, biće da zapravo otad nije prošlo tako mnogo realnog vremena i na je gotovo neshvatljivo kako je nešto iz tog doba već danas – antikvitet. U sledećem prilogu u pomenutoj emisliji bilo je reči o prvom hostelu na svetu koji prihvata plaćanje kriptovalutama. To su, dakle, tačke između kojih je protekao moj dosadašnji život. Između mono radio-kasetofona i plaćanja kriptovalutama dogodila se velika seoba čovečanstva u digitalni svet. To su eoni tehnološkog vremena, a istorijski – samo tren.
Danas svuda imamo naloge. Ja, recimo, imam ovaj nalog na kome pišem blog. Zatim imam nekoliko naloga za elektronsku poštu. Gugl nalog. Nalog na Fejsbuku, a pošto je Fejsbuk postao poprilično troma i gotovo penzionerska mreža, onda i nalog na Instagramu. Kao neko ko drži do svoga intelekta moram svakako imati i nalog na Tviteru jer za ono za šta je drevnim mudracima trebalo da ispišu čitave tomove rasprava, studija, eseja i traktata, modernom filozofu (i njegovom čitaocu) dosta je i manje od 300 karaktera. Tome valja dodati i naloge na servisima za ćaskanje i naloge na nekim forumima.
Pored ovih, imam još i naloge kod nekoliko proizvođača odeće, jednog proizvođača nameštaja i lanca samoposluga u kojima najčešće kupujem, zatim nalog na sajtu za kupovinu i prodaju polovnih stvari, kao i nalog kojim pri pošti otvaram elektronska preporučena pisma, nalog preko koga upravljam svojim novcem, nalog na sajtu opštine u kojoj živim i nalog preko koga kupujem svoju mesečnu kartu za javni prevoz.
Imam nalog na mreži za poslovno povezivanje, na nekoliko sajtova za oglašavanje slobodnih radnih mesta te na portalu obrazovne ustanove pri kojoj se stručno usavršavam.
To su samo oni kojih u prvi mah mogu da se setim.
Svuda sam „korisnik“, što valjda znači „onaj koji je poverovao da je korisno to što ga iskorišćavaju“.
Sve sa mukom određivane definicije čoveka uskoro će moći da se odbace i zamene se samo jednom: čovek je skup svih svojih naloga. Moderan čovek neće umirati od gladi i bolesti, nego od brzine, od ogromnog pritiska da se što brže menja i prilagođava, daleko brže nego što je on to biološki u stanju. Otvaraće besomučno nove naloge da bi mu oni štedeli vreme. neophodno za – otvaranje novih naloga.
Užasnuta ovim apokaliptičnim razmišljanjima, zgrabila sam svoje analogno dete za analognu ruku i odvela ga u lokalnu biblioteku. Tamo je jedna sasvim analogna žena čitala deci priču iz čisto analogne slikovnice, dok su ona analogno pokazivala svoje reakcije na tekst. Jako ohrabrena tim prizorom, reših da svoje potpuno nepismeno i za literaturu do granica sramote nezainteresovano četvorogodišnje dete momentalno učlanim u biblioteku. Sve je teklo manje-više glatko, teta nam je uzela podatke, mi smo izabrale knjige koje bismo mogle uzeti, teta nam je dala člansku kartu i predstavila ukratko ponudu biblioteke da bi na kraju rekla: „Knjige možete zadržati do trideset dana. Sem ako se ne radi o knjigama koje imaju nalepnicu sa natpisom „novo“, rok možete produžiti još dva puta. Ne morate lično dolaziti, evo, na ovom papiru Vam piše kako da uđete na njen nalog...“
