Božich

Uz najiskrenije poštovanje u duboko uvažavanje verskih nazora svih koji čitaju, ja moram priznati da nisam religiozna. U mojoj porodici sa majčine strane vuče to duboke korene, još od moj pokojnog dede. Elem, u vreme „prije onoga rata“ o obrazovanju i vaspitanju osnovnoškolske seoske dece brinule su se dve osobe – pop i učitelj, a pedagoški pristup bio je nešto drugačiji nego u moderno doba. Prema svedočenju moga dede, sveštenik je bio mnogo revnosniji u svojoj pedagoškoj misiji te je tukao decu mnogo i češće i jače nego učitelj. Sa tim Bogom koji zna da se u njegovo ime nimalo naivno tuku deca i sa takvom manifestacijom koncepta ljubavi prema bližnjemu moj se sedmogodišnji deda nikako nije mogao suštinski povezati. I tako nastade ateizam u našoj porodici.

No, vera je jedno a običaji, kultura i tradicija su nešto drugo. Već i vrapci na grani znaju da su naši opšteprihvaćeni običaji vezani za pojedine hrišćanske praznike posledica pristupa „da se nađemo na pola puta“, koji je mlada hrišćanska crkva primenila u kontaktu sa tvrdokornom starom mnogobožačkom religijom onoga što od plemena kroz institucije države i crkve treba da postane narod. Zato ne nalazim nikakve prepreke tome da u meri u kojoj mi to prilike dopuštaju poštujem običaje kao manifestaciju tradicije i kulture u kojoj sam ponikla i kao neku iskazivanja poštovanja onim sada već bezimenim generacijama moje porodice koje su ih uz tešku muku sačuvale i prenele do vremena koje ja pamtim. Iz istog, dakle, razloga iz kog je pomenuti deda bez ikakve dileme do kraja života slavio slavu. Naravno da ja ne mogu reprodukovati božićnu magiju koju je stvarala moja baka (ne mogu ni približno jer se nisam blagovremeno pripremila, no biće bolje) ali mogu se potruditi da svom detetu ponudim bar delić atmosfere porodične topline i zajedništva. Pogotovo zato što živi tu gde živi.

Posledica ovog opsežnog filozofsko-sociološko-teološkog traktata bila je ta da sam čvrsto rešila da mesim česnicu, što sam sa mnogo entuzijazma saopštila gospodinu suprugu.

- Jao, nemoj molim te! Bolje kupi ono njihovo gotovo i završi to.

„Ono njihovo gotovo“ odnosi se na ovdašnji običaj vezan za obeležavanje praznika Tri kralja, koji pada 6. januara. Na taj dan jede se poseban hleb u koji je umešena figurica jednog od pomenutih kraljeva i onaj ko je dobije u svom parčetu hleba kralj je godine koja je upravo započela. U samoposlugama se na taj dan prodaje već umešen pomenuti hleb, u paketu sa krunom, koju srećni dobitnik može staviti na glavu.

- To ne dolazi u obzir!

- Nemoj molim te, nemam snage posle da te tešim ceo dan kad ti to propadne.

Ovakva reakcija gospodina supruga očekivana je i razumljiva iz najmanje dva razloga. On vuče, naime, duboke traume od jednog mog vrlo dramatičnog pokušaja da napravim palačinke. Sem toga, česnica nije, kao, na primer, ruske kape, slatkiš pa da zbog nje vredi rizikovati mir u kući.

No, na kraju svih krajeva, ispade ta moja česnica nekako. Jestiva je bila. Svi smo pretekli. Ja drugih pretenzija ni nemam. A čak je bila i ukrašena. Kako-tako.

Što se božićnih običaja tiče, opšte je poznato da su oni različiti u različitim krajevima i da su se često morali prilagođavati opštim uslovima života i verovanja. Naročito je to vidljivo van matice. Tako se, primera radi, u mom rodnom kraju uopšte ne unosi badnjak u kuću, a u Vojvodini se mesi slatka česnica. Imajući to na umu, smatram da nije strašno malo improvizovati. Naravno, ne poričem da u ovoj zemlji ima sva sila verziranih srpskih domaćica i domaćina koji slave praznik kako i dolikuje. No ima nas i koji nismo.

Šume i u šumi hrastova ima u ovoj zemlji sasvim dovoljno. S te strane opšti uslovi odgovaraju negovanju naše narodne tradicije. Nije baš dobrodošlo uputiti se sa sekirom i doneti sa sobom čitavu kladu, ali pokoja grančica može se štrpnuti.

O pribavljanju božićne pečenice kruže pak različita predanja. Jedni kažu da je peći pečenicu na otvorenom plamenu u Švajcarskoj sasvim zabranjeno. Drugi pak vele da se smije, ali samo ako je sa glavom. Švajcarski Srbi pripovijedaju da su onomad pred Božić neki Srbi pekli u nečijemu gartenu* janje, ali bez glave. Uto naiđe tuda neki Švajcarac te ih upita kakvo to mesu peku, a oni, ne vjerujući da on istinski ne može poznati kakva je ono životinja i pomislivši da se ovaj s njima šali, odgovoriše mu u šali da je pseto. Ne prođe ni deset minuta kad se ondje stvoriše švajcarska policija i veterinarska inspekcija te obustaviše pečenje i uzeše uzorak onoga mesa za nalizu. Tek kad je analiza pokazala da je ono odista brav (što su oni Srbi i govorili no im na riječ ne vjerovahu), dozvoliše im da nastave peći, no biješe već dockan jer nepečenu pečenicu ne vrijedi poslije dopicati. U svakom slučaju, nabaviti se može.

Za žito se čovek može već lako snaći, ako ga, to jest, ne zaboravi posejati, kao, primera radi, ja. Što se sveće tiče, kome je sneruke da ide u crkvu samo tim poslom, a ako u kući ima dece školskog uzrasta, onda sigurno kod kuće ima sveće koje su mu deca još u novembru u školi pravila u ime predstojećeg Adventa, po prirodi stvari tim povodom neiskorištene.

Sam praznik proveli smo sa dragim prijateljima. Kad odeš daleko, najteže ti zapravo padne gubitak godinama izgrađivane pouzdane mreže kontakata. Šta god da se desi, to moraš graditi ispočetka, što

u određenim godinama nije lako ni u vlastitoj zemlji. Kupiti se ne može. Zato uzak, ali stabilan krug divnih ljudi sa kojima možemo podeliti i dobro i zlo smatramo svojim velikim blagom tu gde jesmo. To je obeležilo ovaj Božić. Osećaj da se nekim korenkom još držiš za nešto – za prošlost, za tradiciju, za prijatelje, da nisi prosto list na vetru.

Dete je izvuklo grančicu i, u ekstazi od sreće, moralo je sutradan da je pokaže svojoj vaspitačici u zabavištu. A ja sam se, objašnjavajući, osećala kao Vuk Karadžić u poseti kod Getea, ali nenajavljenoj.

Tri kralja su, inače, isto što i Bogojavljenje. Bogojavljenje i pomenuti deda zaslužuju posebnu priču.

*bašta; ovde: ar zemljišta u na obodu naseljenog mesta koje se može iznajmiti od opštine i obrađivati kao bašta